Po društvenim mrežama vrlo često nalazimo „kvazi savete“ u fazonu:
👉 Ako oba roditelja rade u Nemačkoj i žele da dovedu decu – samo ih uhvatiš pod ruku, dovedeš, prijaviš na adresu, upišeš u školu i… teraj dalje.
A oni nesrećnici koji zakazuju termine, čekaju mesecima, pripremaju dokumentaciju, idu u Ambasadu, šalju dopune, odgovaraju na upite Ausländerbehörde – što bi rekao Kesić: ma budale!
Ali, je l’ stvarno tako? Je l’ stvarno moguće „zezati“ sistem i biti pametniji od Ambasade, nemačke birokratije i stranih službi?
Kratko i jasno – nije.
Naravno da svima nama srce puca kad gledamo roditelje odvojene od svoje dece. I naravno da je čekanje viza beskrajno teško i bolno. Ali ako vam je preteško, onda postoji jedno jednostavno rešenje: nemojte da dolazite oboje istovremeno.
Prvo dođe jedan roditelj – radi, nađe stan, stabilizuje primanja. Tek onda ide spajanje drugog roditelja i dece. Ako hoćete svi odmah, onda budite spremni i da podnesete žrtvu – jer bez žrtve nema ni rezultata.
I sad ćete reći: „Ma važi, evo Pera iz komšiluka je tako doveo decu i sve prošlo glat.“ Da, dešava se. Ali to je isto kao da trčiš preko autoputa noću u crnoj trenerci – može da prođe, ali može i da se završi katastrofalno.
Primer iz prakse:
Naši klijenti su „probali prečicu“. Doveli decu, prijavili, upisali u školu. Nama su se javili sa problemom odboijenice zbog nedostatka sredstava za izdržavanje, što smo uspeli da „ispeglamo“ i sve je delovalo rešeno. Ali… onda je stigao šamar. Deca su dobila proterivanje i zabranu ulaska na godinu dana.
Zamislite taj scenario:
Izvlačite decu iz poznatog okruženja, vodite ih u novu zemlju, novi jezik, nova škola, nova deca, nove učiteljice. Krv, suze i znoj – i deca se nekako prilagode. I onda – BAM! Nazad za Srbiju.
Zato poruka glasi:
Ljudi, budite pametni. Ne oslanjajte se na „rekla-kazala“ i na priče tipa „Pera je mogao“. Pera možda jeste, ali vi možda nećete.
Ali ako ste već zabrljali i sad se borite s posledicama – javite nam se. Možda možemo da ispeglamo i ovog puta.
