Često po portalima viđamo naslove: „Da li je Nemačka/Švedska/Amerika za svakoga?“
Pa se zatim razviju epske rasprave – od toga koliko su zime hladne, ljudi hladniji, a standard topliji… do zaključaka u fazonu „pa nije baš za svakoga, ali eto, može se“.
Mi, iskusni gastarbajteri, rešili smo da preskočimo lamentacije i filozofiranja, i da odmah damo odgovor
na ovo famozno pitanje.
Dakle, da li je Nemačka za svakoga?
Jeste. Ama baš za svakoga!
Zvuči kao clickbait? Možda. Ali nije. Evo i zašto.
Nemačka ima jednu mnogo lepu osobinu – ne zadržava te na silu.
Ne zaljubljuje te u sebe lažnim obećanjima. Ne kaže ti: „Ako si došao – moj si zauvek!“ Naprotiv. Ako ti
se ne sviđa – spakuješ kofere i ideš. Niko ti neće uskratiti pravo da se predomisliš.
Došao si – dobrodošao.
Odlaziš – srećan put.
A da ne ostanemo samo na teoriji – evo i mene.
Pre nego što smo došli u Nemačku, ja sam bila skeptik, a moj suprug – entuzijasta.
On je maštao o šansama, o uređenom sistemu, o tome kako će sve biti bolje. Ja sam sumnjala – da li
ćemo se snaći, da li ćemo se ikada osećati „kod kuće“, da li ćemo izdržati?
I bilo je svega. I suza, i smeha. I straha, i sitnih pobeda. Svađa, pa pomirenja. I onih dana kad poželiš da
se teleportuješ nazad u svoj stan od 48 kvadrata, sa pogledom na zgradu koja ti zaklanja sve.
Ali danas – zahvalna sam mu što me je ubedio da probamo.
Ne zato što je bio „u pravu“ da se u Nemačkoj bolje živi (i to je relativno), već zato što smo sada svi – i
on, i ja, i naša deca – bogatiji za jedno veliko iskustvo.
Sad znamo kako izgleda kada se menja ceo život.
Znamo kako izgleda početi ispočetka.
Znamo koliko možemo – i fizički, i psihički, i emotivno.
I što je najlepše – sada možemo da biramo.
Da ostanemo u Nemačkoj, da idemo negde još dalje ili se vratimo nazad u Srbiju, u neko selo.
A imati izbor – to je bogatstvo koje ne piše ni u jednoj vizi.
Nemačka ne boli. Ne grize.
Možda ne zagrli – ali ni ne odbaci.
I to je sasvim dovoljno za početak.
